Autor: Mila Radovanović, 
Master psiholog, porodični savetnik

Kako iskustva iz detinjstva utiču na izbor prijatelja, partnera i sopstveno roditeljstvo?

Zašto se toliko priča o ranom razvoju? Koliko iskustva iz detinjstva zaista imaju veze sa našim funkcionisanjem u odraslom dobu? Prema teoriji afektivne vezanosti- jednoj od vodećih u oblasti razvojne psihologije, iskustva koja steknemo vrlo rano u detinjstvu značajno utiču na način kako ćemo tokom života razvijati odnose sa bliskim osobama – roditeljima, partnerima, sopstvenom decom. Da bi razumeli na koji način ova veza funkcioniše, zamislite da ste na primer na poklon dobili CD sa nekom muzikom. Taj disk niste snimili vi i moguće da vam se muzika koja je na njemu uopšte ne dopada. Sa druge strane, gde god da pustite ovaj disk- u kolima, na poslu ili kod kuće uvek se čuje ista muzika. Otprilike je takva situacija i sa vašim ranim iskustvima. Vi niste birali način na koji su se vaši roditelji brinuti o vama i možda vam se njihov način ne dopada, ali sa druge strane niste imali puno izbora. Odrastajući tako, iskustva koja ste sticali vremenom su urezivana u vaš um, baš kao što su pesme narezane na CD. Da pojasnimo malo kako izgleda taj proces. Od samog rođenja dete traga za odgovorom na dva osnovna pitanja – ,,Ko sam i kakav sam ja?’’ i ,,Ko su i kakvi su ljudi (svet) oko mene?’’ Prva saznanja o sebi dete stiče u okviru porodice, a iskustvo koje stekne sa svojim roditeljima značajno će uticati na dalji razvoj. Odgovori na ova dva osnova pitanja duboko su ukorenjeni u svaku ličnost i čine njenu egzistencijalnu poziciju iz koje formira sve dalje odnose i donosi odluke tokom života. Možda će vam zvučati neverovatno, ali već na uzrastu od godinu dana na osnovu ponašanja deteta u određenim situacijama možemo da zaključimo, kakva iskustva je dete imalo u kontaktu sa roditeljima. U odnosu na dva pomenuta pitanja, o sebi i o svetu oko njega, dete i roditelj razvijaju jedan od četiri obrasca vezanosti:

1. Siguran – ja vredim. Okruženje je pouzdano, mogu da se oslonim na druge kada mi je potrebno
2. Nesiguran – ambivalentan – ja vredim ponekad (uz određene uslove). Okruženje je nepouzdano, nepredvidivo nekad mogu da se oslonim na njih, a nekad ne. Posledica ovakvog obrasca vezivanja su deca koji pokazuju izrazito emocionalno vezivanje za roditelja (emocionalno zavisna, tzv. lepljiva deca). U strahu da će izgubiti nakolnost roditelja, dete ga pojačano nadgleda, kontroliše
3. Nesiguran – izbegavajući – ja ne vredim. Okruženje nije sigurno i pouzdano. Naučeno ponavljanim iskustvima da roditelj neće odgovoriti na njegove potrebe, dete ovog tipa razvija karakterističan unutrašnji radni model. Razvija sliku o sebi kao o biću koje ne vredi dovoljno, a sliku o svetu kao o mestu koje nije sigurno, ni njemu naklonjeno. Od daljih razočaravanja štiti se podizanjem štitq između sebe i drugih, postaje zatvoreno, distancirano, oslonjeno uglavnom na sebe…
4. Dezorganizovan – okruženje je nepouzdano i nemam na koga da se oslonim, pa mi je teško da steknem sliku i o sebi. Ovaj obrazac je redak i sreće se kod malog procenta dece koja nisu imala adekvatnu roditeljsku brigu usled situacija kad je jedan od roditelja u zatvoru ili ima ozbiljne mentalne poremećaje.

Ipak, činjenica da se već nakon prve godine mogu prepoznati obrasci ponašanja koji govore o kvalitetu odnosa roditelj-dete, ne ukazuje na to da je obrazac stečen u tom period konačan i nepromenjiv. On se tokom života učvršćuje ili menja i oblikuje, u skladu sa iskustvima koja se ponavljaju ili menjaju. Ono što je značajno je podatak da dete isksutva iz porodice usvaja i bazirajući se na njima ulazi u odnos sa svakom novom osobom u svom životu. Dakle, iskustva iz porodice postaju unutrašnji radni model, obrazac ponašanja zabeležen u memoriji svakog pojedinca, polazna tačka za dalji razvoj. U detinjstvu, dete će najpre ova iskustva prenositi u kontekst vrtića, zatim vremenom u vršnjačke odnose, da bi naposletku ovaj model primenili u izboru partnera i konačno u spostvenom roditeljstvu. U partnerskim odnosima i roditeljstvu, opisani obrasci vezanosti prepoznaju se na sledeći način: Osoba koja je kao dete razvila siguran model emocionalne vezanosti imaće pozitivnu sliku o sebi i partneru. Ona ima samopouzdanje i u odnose ulazi sa poverenjem i prihvatanjem druge osobe. Komunikacija je otvorena, osoba jasno iskazuje svoje potrebe i osećanja i uvažava potrebe i osećanja partnera. Kao roditelji ove osobe imaju dominantno pozitivna osećanja i snažnu emocionalnu vezanost sa detetom. Osobe sa nesigurno-ambivalentnim obrascem vezanosti imaju negativan model sebe, a pozitivan model drugih. Zbog toga u odnosima često osećaju anksioznost i nesigurnost u dostupnost i podršku partnera, često osećajući strah da će ih partner napustiti. Uz partnera se osećaju inferiorno, neadekvatno i nekompetentno i doživljavaju druge ljude kao vrednije od sebe. U roditeljstvu, osobe sa ovim obrascem brinu da će dete biti zahtevno, a roditeljstvo stresno. Osobe nesigurno- izbegavajućeg obrasca imaju pozitivan model sebe, a negativan model drugih. Sopstvene kapacitete precenjuju, a druge doživljavaju inferiornim, pa se često ponašaju arogantno i dominirajuće. Njihove socijalne relacije odlikuje distanciranost i emocioalna hladnoća, što onemogućava ostvarivanje kvalitetnih emocionalnih relacija sa partnerom. Roditeljstvo osoba sa ovim obrascem vezanosti može biti povezano sa negativnim emocijama, te se javlja strah da će sa dolaskom deteta izgubiti svoju slobodu. Osobe sa dezorganizovanim obrascem vezanosti koje imaju negativan model sebe i drugih ispoljavaju visok stepen zavisnosti od drugih, te tako kroz simbiotske relacije pokušavaju da prevaziđu doživljaj lične neadekvatnosti. Međutim, istovremeno, zbog negativnog modela drugih, imaju negativna očekivanja od partnera. Partnerski odnos je tako obojen stalnom ambivalencijom, odnosno unutrašnjim konfliktom između potrebe da se vežu za partnera i potrebe da ga odbace. Roditeljstvo odlikuju niska očekivanja od deteta i slaba emocionalna vezanost za dete. Važno je istaći da je odnos sa svakom novom osobom u životu ujedno i prilika za preispitivanje i promenu usvojenog modela. Da bi do ove promene došlo, važno je da novi odnos bude kvalitativno drugačiji od predhodnih, da pruži mogućnost drugačijih iskustva koja će podstaći osobu na preispitivanje i promenu starih obrazaca. Dakle, vratimo se na primer CD-a sa početka ovog teksta- naša životna iskustva zapisana su u našoj memoriji baš kao muzika na CD-u i svaki put kada ga pustimo čujemo istu muziku. Međutim, važno je znati da jednom nasnimljen CD možemo narezati ponovo, baš kao što i naša uverenja možemo preispitati i menjati. Za početak, važna je odluka da to želimo. Ako vam je potrebna podrška i pomoć na putu promene, tu sam za vas, zakažite svoj termin i vidimo se.